ПРЕДЕЛИ КЊИЖЕВНОСТИ И УМЕТНОСТИ

Категорија (sr-rs) Погодака: 149

vezicevo crkva milje vezilje posv sv proroku iliji 005ЦРКВА „ВЕЗИЉА”

Село Везичево се налази осамнаест километара југоисточно од Петровца на Млави. Као име насеобине помиње се, први пут, у „Браничевском тефтеру” 1467. - (М. Стојаковић: „Браничевски тефтер, Историјски институт, Београд, 1937).

Први записи о становништву Везичева, Цркви и Миљи Везиљи потичу од Милана Ђ. Милићевића, у књизи “Кнежевина Србија” која је штампана 1876. године. Поред осталог он бележи:
„На истоку од села Везичева, у кршу, има стара црквина, за коју се прича да ју је начинила нека девојка Миља Везиља“.

Љубомир Јовановић у Етнографскон зборнику „Млава” (Српска краљевска академија, 1903) каже:
„Близу селишта у самој клисури на десној страни потока „Клисура” налазе се темељи Цркве Везиље. Дужина је развалина 13, 50 са зидовима, а ширина 6, 50 м. Овде и сад долазе сељани овога села и из околине, те се о Младој Петки и Младој Недељи моле Богу“.
У одељку о имену села Јовановић наводи причу коју је слушао од старца Стевана Станковића, који је имао 85 година:
„Била је нека девојка, Миља Везиља из Шетоња, па се загледала у једног момка из овога села. Али јој није било суђено да се за њега уда јер овај момак умре. Она се онда зарече да се неће никад удавати. Једном приликом дође на гроб свога драгога па заспи и усни да треба да подигне на том месту цркву. Уједно јој се у сну каже како треба са другарицама да везе што више може, па те везове да прода и од тих новаца да подигне цркву. Она тако и уради. Замоли своје другарице и оне јој помогну.
Када је накупила доста новаца она замоли владику из „Благовештења” у Горњачкој клисури, и овај јој помогне, те она подигне цркву и назове је Црква „Везиља”. Али ова црква није била дуга века. Једном на Благовести или св. Илију био је сабор код ње, и - тад долети гавран и испусти из кљуна црвену чалму у сабор. Свет се сакупи око чалме и стане се чудити, шта ће то да значи. У том наиђу Турци, па их све посеку а цркву поруше. И тако
пропаде Црква Везиља, а село добије име Везичево“.

 

Милан Ћ. Милићевић ће забележити народну лирску песму о Миљи Везиљи и њеном драгану – Павлу златару, која попут познатих песама о надметању момка и девојке у народним лирским песмама о раду, говори о Миљиној радиности, вештини и мудрости.

Наводимо ову песму у целости, јер је готово непозната,а својом лепотом и структурном повезаношћу са Вуковом верзијом песме „Преља и кујунџија” заслужује посебну пажњу:

„Јелен ми плива мутну Мораву,
најлеле леро, на Сарајево само везено,
на јелену су два рога златна,
најлеле леро, на Сарајево само везено,
на једном рогу Павле златаре,
на другом рогу Миља везиља..”
Али говори Павле златаре:
„Учула си се Миљо везиљо!
да танко предеш, да ситно везеш.
Да ти ја даднем мало повесмо,
да ми опредеш куму кошуљу,
куму кошуљу од сто лаката,
што ти остане, нек ти пристане.
Преди дарове, хајде за мене»
Али говори Миља везиља:
„Тако ти Бога Павле златаре!
Да ти ја даднем ситну асприцу,
да ми сакујеш троје обоце,
троје обоце од сто трепел’ка;
што ти остане, нек ти пристане.
Поткови коња, па води мене!”

Обнављање задужбине Миље Везиље мештани Везичева су почели 1903. године, сигурно после обиласка Љ. Јовановића овога места.
Изнад улазних врата, са унутарње стране, постоји мермерна плоча на којој пише:
„Богомољу (ову) посвећену св. Пророку Илији после 700 и више година обновили задужбину Миље Везиље дарежљиве руке сложних сељана Везичева, под владом краља Петра I и митрополита Инокентија Богу на славу и св. Пророку Илији на част, себи и млађима за вечиту успомену 1903. године.”
Том приликом, по сведочењу очевидаца, када се вршио ископ земље за темељ цркве нађене су људске кости у великом броју.

М. Ћ. Милићевић, у поменутом делу, говори како је од самих мештана Везичева чуо да је 1872. године вода „...прокопала велику јаругу кроз гробље код оте цркве, и - показале су се многе људске кости“.

То доказује да у легенди о Миљи Везиљи постоји историјско језгро како то обично бива код овог типа народних предања.

Најпотпунију верзију легенде о Миљи Везиљи забележио је Младен Велимировић у књизи „С колена на колено” (Пожаревац, 1964) у поднаслову „Бајке и легенде“, само што је његов текст карактеристичан по снажном утиску који је на аутора оставила народна лирска песма о Везиљи, па ће та лирска узнесеност обојити приповедање о Миљи Везиљи, те се, на тај начин, губи аутентични глас народног приповедача, који је, у Владимировићевом случају, сигурно постојао.
Владимировић наводи да је Миља била из Шетоња, да је „танко прела и ситно везла“ да је благданима долазила са стрицем у Везичево јашући на коњу, да се тако загледала у момка коме је име било Павле и који је био златар, а уз то и воденичар, јер је на потоку „Клисура” имао своју воденицу у којој је и живео. Он је зими растапао злато и олово и од злата правио накит за девојке а од олова муницију за хајдучке пушке.
Турци су често нападали село али се мештани, уз помоћ хајдука, успешно бранили.
Владимировић у своје казивање инкорпорира и причу о јелену, који се једне зиме роговима заплео у грању испод Павлове воденице, те да га је Павле ослободио и залечио, а кад га је пустио да оде, јелен није хтео отићи. Јелен постаје Павлов стални пратилац.
Павле у пролеће помељари Моравом, а на том путу га прате Миља и јелен. Миља спрема дарове и кад су готови она једнога дана долази Павлу на белом коњу са пратиоцем који је на црном коњу и са сватовима да са Павлом уговори свадбу. Али, затиче Павла мртвог са јеленом који му лиже ране на грудима. Миља се заклиње да се неће удавати. Од скупљеног новца за вез подиже цркву и постаје монахиња.
Но, глас о њеној лепоти се шири и допире до самог Цара у Цариграду. Цар шаље војнике да доведу Миљу у Цариград, на договор. Турци стижу код цркве баш на дан св. Илије када је велики народни сабор. Миљи је одмах јасно шта значи договор са Царом, замолиће војнике да пре поласка уђе у цркву да очита молитву, а потом да три пута обигра коло око цркве, па - нека је одведу. Турци пристану. Она уђе у цркву, помоли се и узме нож и сакрије у одежду. Поведе коло око цркве и када је трећи пут саставила коло потегне нож и прободе се посред срца. Турци кад виде да су преварени опколе сав присутан народ и посеку га, а цркву запале да би се на тај начин оправдали код Цара; као народ се побунио па их је то спречило да изврше заповест.
Оно што код Владимировића од градивних мотива нема је присутно у свим другим верзијама, и усменим и писаним: обавезни гавран који доноси црвену чалму (као наговештај несреће и крвопролића) и детаљ, који још живи у усменом предању, и говори како су само три особе преживеле масакр - млада жена која се звала Стана, њено једногодишње дете и њен девер. Они су успели да се пробију из обруча јер је Станин девер ишчупао неки пањ и њиме убио Турчина и тако направио пролаз у шумовити и неприступачни предео изнад села. Тако се они спасили сигурне смрти.

У књизи „Легенде источне Србије” Милорад Петровић-Чича (Спектар, Кучево, 2010) бележи легенду „Миља Везиља” која са основним сижеом предања о Миљи Везиљи има мало додирних тачака. Петровић не наводи где је и од кога је чуо и записао овакву верзију, па се може само претпоставити да је у
питању одјек и прилагођавање предања друштвеним околностима неког другог подручја.
„У једном ресавском селу живела је хрома и болесна, девојка Миља, која по ваздан је чувала свиње и везла. Зато је народ прозвао Миља Везиља.
Једном је она заспала на ливади покрај крда, а у сну јој се јавио глас: „Миљо Везиљо, истерај свиње, нек не рију, цркву да изрију. Под тобом је црква порушена, а на месту где спаваш је крст и кадионица. Ископај крст па ћеш оздравити. Тада сазови народ и сагради цркву.”
Када се она пробудила, урадила је како јој је у сну речено и одмах је оздравила и на темељима порушене цркве саградила нову. Црква је добила по њој назив „Везиља” а село назив Везичево“.

У мају 1998. године, на збору мештана села Везичева изабран је одбор који је добио задатак да води послове у циљу заштите и реновирања Цркве Везиље. Одбор се овим позивом обратио потенцијалним приложницима и дародавцима:

„Свим благодарнима и честитима и пред Богом
кроткима!
... Помозите даровима и прилозима поправку и уређење Цркве Везиље. Одазовимо се њеном позиву данас да се сутра потомци наши не би нас постидели, јер она не тражи што не можемо, већ нам прилику пружа да милост код Бога стекнемо.”

Овај позив на добар начин сведочи колико је предање о Миљи Везиљи присутно у свести људи овог краја, али и како је страдање и жртва Миље Везиље неугасли пламен вере и љубави према Богу.
Песма и легенда о Миљи Везиљи нам још једном казују да је пут према Богу, пут кроз људско срце - испуњено љубављу.

Данило Радојковић

 

ISBN 978-86-87003-51-4
COBISS.SR-ID 222683404
РАДОЈКОВИЋ, Данило, 1960-
Предели књижевности и уметности / Данило Радојковић. - Мало Црниће : Народна библиотека “Србољуб Митић”, 2016 (Петровац на Млави : Стојадиновић). - 144 стр. ; 21 cm

Штампа