Први балкански рат

Према подацима из Српског ратног поменика Предрага Мирковића, Милана Симића, Живослава Антонијевића, у издању Српског православног манастира Рукумије, у Кумановској бици из села око Петровца су, према незваничним и непотпуним подацима, погинули:

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске.

Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву), које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава - Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором, јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором, подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултовати Другим балканским ратом.

Лондонски споразум o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос - Мидија. Иако је требало да чланице Балканског савеза, као победнице Првог балканског рата, саме диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Долазак српске војске на јадранску обалу је иазвао снажне дипломатске протесте Италије и Аустроугарске.[16] Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства

Време: 8. октобар 1912 — 30. мај 1913.
Место: Балканско полуострво
Узрок: тежња балканских држава да ослободе области насељене својим сународницима од Османског царства
Резултат: победа Балканског савеза, Лондонски мир

Сукобљене стране

Балкански савез

Команданти и вође:
Србија: Краљевина Србија Радомир Путник,Александар Карађорђевић, Петар Бојовић, Степа Степановић, Божидар Јанковић; 230.000 људи
Бугарска: Михаил Савов, Иван Фичев, Васил Кутинчев, Никола Иванов, Радко Димитриев, Георги Тодоров; 350.000 људи
Грчка: Константин I Грчки, Панајотис Данглис, Павлос Кудуриотис; 125.000 људи,
Црна Гора: Никола I Петровић, Принц Данило Петровић, Митар Мартиновић, Јанко Вукотић; 44.500 људи

Жртве и губици:

Бугарска:
8.840 убијено
4.926 несталих
36,877 рањено
10,995 умрло од болести

Грчка:
2.373 убијено у акцији или умрло од рана
9.295 рањено
1.558 умрло од болести или незгоде

Србија:
5.000 убијено
18.000 рањено[4]
6.698 умрло од болести

Црна Гора:
2.430 убијено
6.602 рањено
406 умрло од рана

ПРОТИВ

Османско царство

Команданти и вође:
Ахмед Изет-паша, Назим-паша, Зеки-паша, Есад-паша Топтани, Абдулах-паша, Шукри-паша, Али Ризах-паша, Хасан Тахсин-паша; 336.000 људи

Жртве и губици: Укупно: 340,000 мртвих, рањених и заробљених
50.000 убијено
100.000 рањено
115.000 заробљено
75.000 умрло од болести