Јелен ми плива мутну Мораву,
најлеле леро, на Сарајево само везено,
на јелену су два рога златна,
најлеле леро, на Сарајево само везено,
на једном рогу Павле златаре,
на другом рогу Миља везиља..”
Али говори Павле златаре:
„Учула си се Миљо везиљо!
да танко предеш, да ситно везеш.
Да ти ја даднем мало повесмо,
да ми опредеш куму кошуљу,
куму кошуљу од сто лаката,
што ти остане, нек ти пристане.
Преди дарове, хајде за мене»
Али говори Миља везиља:
„Тако ти Бога Павле златаре!
Да ти ја даднем ситну асприцу,
да ми сакујеш троје обоце,
троје обоце од сто трепел’ка;
што ти остане, нек ти пристане.
Поткови коња, па води мене!
Један мањи историјски осврт на песму "Миља везиља" и цркву Миље Везиље у Везичеву
Према турском попису из 1467. године село Везичево је постојало под тим именом и имало 5 рајинских кућа. Манастир Благовештење, у којем је седео владика од којег је Миља узела благослов за подизање цркве, налазио се у Горњачкој клисури, где се и данас могу видети делови његових зидова. Има и озбиљних претпоставки да је ту једно време заиста седео владика Браничевски. Јер, и сда се може видети у олтарској апсиди, у самом зиду, удубљење за столицу намењену владици.
"Повесмо" (израз из песме) је онолико ланене вуне колико стане на једну кудељу, па није довољно ни за чарапе, а аспра је средњевековни турски новчић од којег се не може саковати ни прстен а камоли четири потковице за коња, на којем ће дојездити Павле да одведе Миљу Везиљу. Остаће, дакле, Миља то што је одлучила: да везе док од својих везова не сагради цркву.
Почетком 20. века, како је записао Љубомир Јовановић, народ се још увек окупљао на том месту сваке Младе Петке и Младе Недеље, молио Богу, умивао се и пио воду на извору Кладенац у близини црквишта, крај потока. Љубомир Јовановић, Млава, Етнографски зборник, књ. V, Београд 1922. Око цркве је било доста гробова, с надгробним споменицима без никаквих натписа.
Манастириште се налазило источно од села Везичевa, недалеко од потеса Селиште, у клисури, на десној страни потока Клисура. Према очуваним темељима, црква је била дуга, мерено споља, 13,50 а широка 6,50 метара. На њима је 1903. године подигнута нова црква, коју је 1912. године освештао епископ Инокентије. Та црква је срушена крајем 20. века и на истим темељима, што значи темељима средњевековне Цркве Везиље, саграђена је нова црква 1991. године и посвећена Светом пророку Илији.
Везиља је бесумње била средњевековни манастир, један од оних које су Турци разорили у неком од првих осветничких похода на српске цркве и манастире, можда већ крајем 15. или почетком 16. века. Јер и само предање, у којем увек постоји зрно истине, каже да црква није дуго трајала јер су је Турци порушили.
Што се тиче сечења сабора, чега је у време дуготрајне турске окупације бесумње било, можда се оно догодило и у Цркви Везиљи. Предање казује да га је било и у манастиру Брадача, у манастиру Светог Петра и Павла код села Ждрела (данас Свете Тројице) и у Тршкој цркви.
Вероватно не без основа.
У ову лепу цркву, у живописном пејсажу, стиже се кад се из села Шетоње, пре уласка у Горњачку клисуру, пође путем према Ћовдину, па пред улазом у село Везичево скрене лево.
---
Извор:
svetinjebraniceva.rs